Ukoliko javni tužilac primeti u javnom prostoru nešto što ukazuje na sumnju u izvršenje nekog krivičnog dela ili prekršaja on bi takve navode trebalo da proveri.
Budući da svakodnevno imamo poplavu informacija, tužilac ipak mora pažljivo da analizira i selektuje šta je to što bi moglo da ga vodi ka tome da otvori predmet povodom pisanja i izveštavanja medija, pritom uzimajući u obzir kredibilitet medija koji je informaciju objavio.
U Srbiji ima odličnih istraživačkih novinara koji prilično olakšavaju posao tužiocima. Međutim, ne primećujemo da se tužilaštvo po službenoj dužnosti oglašava u vezi novinarskih otkrića.
O tome zašto tužilaštvo „ćuti“ na novinarska otkrića razgovarali smo sa javnim tužiocem Predragom Milovanovićem.
„U našoj zemlji postoji tradicionalna osetljivost tužilaštva na političke predmete u kojima su akteri javni donosioci odluka, pri čemu to nisu isključivo samo oni koji su na vlasti. Dakle, neretko se „oćuti“ i za neke od učesnika sa druge strane spektra – političke oponente, privrednike ili džet-set elitu koja je na neki način povezana sa vlastima. Pretpostavljam da je to zbog toga što je u ćutanju sigurnost, pa smo zato došli u situaciju da novinari i to ponajviše oni koji se bave istraživačkim novinarstvom, rade posao tužilaca, što zaista nije njihova uloga“, kaže za NUNS Predrag Milovanović.
On dodaje da, čak i kada tužilac odluči da proveri novinarske napise, često nailazi na prepreke kojih u novinarstvu nema. Na primer, novinaru će neki građanin otkriti određene detalje nekog škakljivog događaja, ali kada se pojavi u svojstvu svedoka, tada on počinje da se nećka, povlači i na kraju odustaje.
„Naime, on je svestan da kada dođe pred tužioca, da će sve što kaže biti zabeleženo u zapisnik, nakon čega to eventualno može biti korišćeno u daljem toku postupka. Sa tom spoznajom ljudi se najčešće povlače, jer se boje za svoju bezbednost i sigurnost, jer sumnjaju da će tužilaštvo ili bilo koja druga institucija moći da ih zaštiti. Otud je to osnovna razlika, što je vama (novinarima, prim. aut), koji možete da sačuvate i zaštite vaš izvor, omogućeno da na jedan lakši način dođete do dokaznog materijala, nego tužiocu koji koristi policiju ili druge državne organe, budući da ljudi baš i nisu saradljivi. Za to je dobrano kriva i opšta atmosfera u društvu u kome se od strane vladajućih elita kreira nepoverenje u rad institucija. Sa druge strane, tužiocu je lakše da koristeći svoje zakonske preragotive pribavi materijalne dokaze. Doduše, ta vrsta prepreka je tužilaštvu u politički osetljivijim predmetima ponekad nepremostiva”, objašnjava Milovanović.
Kako kaže, za ohrabrenje je potrebno da se promeni, ne samo formalnopravni okvir, nego i faktički.
„Stvarnost mora da dobije drugačije obrise. Na prvom mestu, i naši sugrađani moraju više da vrednuju nezavisnost kao vrednost, jer ona nije ustanovljena zbog samih sudija i tužilaca, nego ponajviše zbog njih samih. Nosioci pravosudnih funkcija su ti koji treba da ih zaštite od samovolje države i da obezbede poštovanje njihovih individualnih prava i sloboda. Zatim, potrebni su nam profesionalniji mediji, pošto oni tvore kritičko javno mnjenje. Zašto? Zato što vas od svakojakih centara moći, naposletku, štiti kritička javnost. Nažalost, upravo je to ono čega u ovom trenutku najviše nedostaje u Srbiji. Pa ipak, iako je manjinska, ona raste, zahvaljući ljudima i organizacijama koji pokušavaju da dopru do svesti što većeg broja ljudi“, navodi naš sagovornik.
Kada tužilaštvo ne reaguje, krivične prijave podnose drugi javni akteri
BIRN je prošle godine objavio tekst pod naslovom „Lažirane isplate, fiktivna predavanja: Kako su milioni evra za ugrožene završili u tuđim džepovima“ koji je dobio nagradu „Dejan Anstasijević“ za istraživačko novinarstvo, koju dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Srbije. BIRN i Građanske inicijative su tokom dvogodišnjeg istraživanja otkrili mrežu fantomskih organizacija koje su izvlačile milione iz budžeta putem javnih konkursa namenjenih mladima, porodicama i ženama. Prema pisanju BIRN-a, u tome su im pomagali zaposleni u organima koji su dodeljivali novac za projekte.
Budući da danima nakon objavljivanja teksta nije bilo reakcije tužilaštva, Komitet pravnika za ljudska prava (Jukom) podneo je krivične prijave zbog izvlačenja više miliona evra na konkursima Ministarstva za brigu o porodici i demografiju. Krivična prijava je podneta u novembru prošle godine, ali još uvek nema informacija o toku postupka.
NUNS je poslao upit Tužilaštvu za organizovani kriminal, kako bismo proverili dokle se stiglo u postupku po krivičnoj prijavi koju je Jukom podneo, ali do objavljivanja teksta odgovor nismo dobili.
Kada je u pitanju trajanje čitavog procesa, Milovanović kaže da predistražni postupak nema vremenski limit.
„Ono čime ste objektivno ograničeni jesu rokovi relativne i apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Oni zavise od toga koje krivično delo se okrivljenom stavlja na teret, odnosno od zaprećene kazne. Uobičajeno je da tužilac u predistražnom postupku postavi radnu hipotezu krećući od najtežeg oblika nekog krivičnog dela, ali kako prikupljate dokaze i utvrđujete pravno relevantne činjenice, to vam se potencijalno sužava prostor da biste na kraju videli sa čim raspolažete, jer od toga zavisi odluka o daljem toku postupka. Stoga, jako je važno da tužilac, imajući u vidu rokove zastarelosti krivičnog progona, objektivno i realno postavi slučaj na pravi kolosek, kako ne bi izgubio dragoceno vreme u slepoj ulici“, objašnjava javni tužilac.
BIRN-ovo istraživanje je samo jedno u nizu, a povodom kojeg je javnost zahtevala od tužilaštva da se oglasi.
Pre nekoliko meseci televizija N1 objavila je prilog o „preseljavanju“ meštana iz Male Krsne na opštinu Voždovac. Neke opozicione stranke su u vezi toga podnele krivične prijave Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, ali one su odbačene.
Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) objavio je tekst, uz video i audio dokaze, o kol centru Srpske napredne stranke. I u ovom slučaju čekalo se da opozicioni političari podnesu krivične prijave, dok je organizacija Transparentnost podnela prijavu Agenciji za sprečavanje korupcije. Slično kao i u prethodnim slučajevima, ništa konkretno se nije desilo ni ovde. Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti je rekao da nema osnova za reakciju, Agencija za sprečavanje korupcije je odlučila da ne pokrene postupak protiv naprednjaka, a Više javno tužilaštvo je „prebacilo loptu“ Gradskoj i Republičkoj izbornoj komisiji.
Kada sumiramo ove afere čini se da institucije u Srbiji postoje kako bi opravdale svako delovanje vlasti i onih grupa koje su na neki način povezane sa njima.
Ali ima dosta primera kada su institucije jednostavno ignorisale novinarska otkrića i ukazivanje javnosti na nelegalne radnje, poput slučaja „Savamala“, lažnih diploma, kolapsa u EPS-u, divlje gradnje, zloupotreba prilikom trgovine oružjem…
Naš sagovornik navodi da je u interesu svake demokratske vlasti da se afere ne produbljuju, nego da se institucionalno reše.
„Naš javni prostor je kontaminiran svim i svačim. Jedan deo Srbije vidi i čuje nešto, a drugi ne. Kidanjem komunikacije između različitih društvenih grupa teško se može funkcionisati u modernim društvima, zato što se time stvaraju socijalna žarišta za sukobe. Otud, kada bismo imali objektivnije, slobodnije i profesionalnije medije, te da imate mogućnost da vidite i čujete sve, pa da možete sami da zaključujete, onda ni jednoj vlasti ne bi odgovaralo da ide iz afere u aferu, nego bi u njihovom interesu bilo da se one institucionalno rešavaju. Afere bi tada snižavale rejtinge. Suprotno tome, umesto da na njih institucije stave tačku, mi smo došli u situaciju da propuštanjem reagovanja na afere stavljamo tri tačkice, očekujući da će ih pojesti zub vremena. Prosto smo se našli u začaranom krugu u kome nema dovoljno kritičke javnosti koja bi na izborima kaznila pojedine političare zbog svojih nepočinstava i korupcije. No, to ne znači da treba odustati od borbe za pravnu državu i vladavinu prava. To je ideal slobode kome moramo stremiti, a iz beočuga ćemo izaći samo glasnošću, jedinstvenim i nepokolebljivim frontom i solidarnošću“, zaključuje javni tužilac Predrag Milovanović.
Tekst prenet sa portala NUNS.
Autorka: Ivana Kragulj