Piše: Jelena L. Petković
Svaki metak ispaljen u novinara je napad na osnovna ljudska prava, demokratiju, slobodu govora i slobodu informisanja. To nije samo tragedija porodice i prijatelja, to je tragedija svih nas.
Ovaj tekst je kratak podsetnik na 17 tragičnih i nerešenih ubistava i kidnapovanja novinara na Kosovu, na jezivu činjenicu da ona do danas nisu istražena, na gorku stvarnost da porodice nisu dočekale pravdu, na groznu i opasnu konstataciju da su ubice na slobodi, tu negde - hodaju slobodno.
O tome što se dogodilo pišemo da i u novinarskoj zajednici sećanje ne bi progutala tama. Podsećamo jer je to naša kolegijalna odgovornost i dužnost, jer nas svaki zločin i nasilje nad novinarima stavlja i pred ogledalo, da se dobro zagledamo i vidimo da li smo ono što tvrdimo da jesmo – borci za istinu i pravdu.
Dok održavamo pamćenje na ono što se dogodilo, ujedno govorimo i o onome što se nije desilo, a moralo je. Sve one koji nisu počinioce izveli pred sud, pobrojaće i ovaj tekst, ali neistraženi zločini su i naši kolektivni neuspesi, propuštene prilike i licemerje.
Čini se da su izjave o nestalim i ubijenim novinarima u konfliktnim situacijama, koje međunarodne institucije u borbi za osnovna ljudska prava neprestano podvlače, namenjene za sve, osim za ovde – u Evropi. Kao da se novinari ubijeni i kidnapovani na Kosovu od 1998. godine do 2005. ne računaju.
Reči su znak političke posvećenosti, ali one moraju biti izgovorene tako i onoliko, koliko je potrebno da dovedu do akcije. Jednom rečeno mora se ponavljati dok sve činjenice ne budu jasno poređane, a počinioci privedeni pravdi.
Nije zato dovoljno da samo jednom spomenemo naše ubijene i nestale kolege, kako neki političari misle. Potrebna je istinska saosećajnost i zabrinutost. U suprotnom, ubićemo i svaku nadu.
Jer, baš ti čekaju da zaboravimo naše kolege kako bi mogli da nastave sa “bussines as usual”.
Dvostruke žrtve
Na Kosovu je ubedljivo najveći broj nerešenih zločina protiv novinara u Evropi.
Novinar Ismailj Berbatovci nestao je 23. jula 1998. godine, kada je otišao na novinarski zadatak. Đuro Slavuj i Ranko Perenić, novinarska ekipa Radio Prištine, nestali su na novinarskom zadatku 21. avgusta 1998. kod Velike Hoče. Novinar Afrim Malići ubijen je 2. decembra 1998. godine u Prištini. Novinar i šef Kosovskog informativnog centra (KIC) Enver Maljoku ubijen je 11. januara 1999. godine u Prištini. Dopisnik srpskog nacionalnog dnevnika „Politika“ i novinar „Jedinstva“ iz Prištine, Ljubomira Knežević, nestao je 6. maja 1999. u Vučitrnu. Novinarska ekipa „Šterna“, Gabrijel Griner, Folker Kremer i prevodilac Senolj Aljit, ubijeni su 13. juna 1999. godine kod Prizrena. Aleksandar Simović Sima, novinar Medija ekšn internešenela, kidnapovan je pa ubijen 21. avgusta 1999. godine u Prištini.
Krist Gegaj, urednik u RTV Priština ubijen je 12. septembra 1999. godine u Istoku, Momir Stokuća, fotoreporter, ubijen je 21. septembra 1999. godine u Prištini, novinar srpske redakcije Radio Kosova Marjan Melonaši nestao je 9. septembra 2000. godine u Prištini, novinar “Rilindje” Šefki Popova, ubijen je 10. septembra 2000. godine u Vučitrnu, novinar lista “Bota sot” Džemailj Mustafa, ubijen je 23. novembra 2000. godine u Prištini, novinara lista “Bota sot” Bekim Kastrati, ubijen je 19. oktobra 2001. godine kod Prištine. Na Bardulja Ajetija, novinara i kolumnistu lista “Bota sot”, izvršen je atentat 3. juna 2005. godine kod Gnjilana, a preminuo je 25. juna 2005. godine u Italiji.
Deo ovih zločina dogodio se tokom rata. Tužna je činjenica da se većina zločina dogodila kada je vladavina prava na Kosovu bila pod administracijom Ujedinjenih nacija.
UN je pobegao od svoje odgovornosti prema žrtvama i prema pravdi, prekršio osnovna ljudska prava, zaključiće Savetodavna komsija za ljudska prava (HRAP) UNMIK-a u svom konačnom izveštaju iz 2016. godine, nakon što je pregledala žalbe 233 slučaja prijavljenih toj komisiji.
Među dvostrukim žrtvama – zločina, pa neaktivnosti vladavine prava - podvućiće Savetodavna komisija za ljudska prava, su i novinari.
Svi sistemi ćute
Novinar Enver Maljoku ubijen je dok se vraćao sa posla, u popodnevnim satima, nekoliko metara od stana u prizemlju bloka u Sunčevom bregu u kom je živeo. Preminuo je ubrzo u bolnici u Prištini.
Novinar Marjan Melonaši, posle polučasovne emisije koja je trajala od 13.30 do 14 sati, ušao je u narandžasti taksi preko puta zgrade radija i od tada mu se gubi svaki trag.
Fotoreporter Momir Stokuća, ubijen je u porodičnoj kući u centru Prištine.
Novinar Šefki Popova, ubijen je na kućnom pragu, u Vučitrnu.
Novinarska ekipa Radio Prištine Ranko Perenić i Đuro Slavuj, krenuli su da naprave prilog o povratku kidnapovanih monaha, od tada se vode kao nestali. Ni automobil u kome su bili nikada nije pronađen.
Svake godine porodice, prijatelji i kolege okupljaju se na mestu gde su poslednji put viđeni 21 avgusta 1998. i poručuju “Tražimo ih”. Na pitanje gde su, svi sistemi ćute.
Ambasador OEBS-a u Prištini Majkl Davenport, jedine misije čiji je najviši predstavnik dolazio da prisustvuje ovom događaju, kaže da ga je dirnulo upoznavanje sa članovima porodica Ranka Perenića i Đure Slavuja.
“To je bila još jedna prilika da se istakne podrška OEBS-a naporima da se podigne svest o teškoj situaciji vezano za nestale i ubijene novinare. Kao Misija koristimo svaku priliku da skrenemo pažnju na ovu temu. Učinili smo to na Svetski dan slobode medija. Tada sam govorio o neprihvatljivosti nekažnjivosti za ovakve zločine. Pokrenuo sam ovo pitanje na ceremoniji dodele nagrada za novinare koju je organizovala Asocijacija novinara Kosova (AJK), a to je bila i tema na ceremoniji dodele nagrada koju je organizovao UNS na Kosovu. Misija će nastaviti da skreće pažnju na ovo pitanje, naglašavajući stalnu važnost borbe protiv nekažnjivosti, kao i na pretnje sa kojima se novinari svuda i dalje suočavaju”, kaže britanski diplomata, ambasador Majkl Davenport, za sajt “Bezbedni novinari”.
Kako do pravde?
Istrage ubistava i otmica novinara i medijskih radnika na Kosovu bile su u nadležnosti srpske policije i tužilaštva 1998. godine. Od 10. juna 1999. prelaze u jurisdikciju Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) koja je po Rezoluciji 1244 imala izvršna ovlašćenja u oblasti pravosuđa.
Od 2008, izvršna ovlašćenja vladavine prava, a samim tim i odgovornost za istrage i procesuiranja zločina, UNMIK predaje u ruke Misije Evropske unije za vladavinu prava – Euleks. Od 2014, Euleks u fazama predaje izvršni mandat u oblasti pravosuđa kosovskim vlastima.
“Ubistva novinara Albanaca, koja su se dogodila do početka NATO bombardovanja nisu istraživana na zadovoljavajući način, a širene su najčešće stereotipne informacije da je to delo srpskih bezbednosnih službi, iako se može govoriti i o snažnoj motivaciji vezanoj za rad obaveštajne službe OVK, zbog jakih političkih polarizacija. Kada je reč o kidnapovanju i ubistvima Srba u tom periodu i ovi slučajevi su većinski bili ili zanemarivani ili su predstavljani kao da to nisu ubistva novinara, već propagandista. Nakon bombardovanja, neka su tretirana kao ubistva novinara, ali pošto su to bili novinari koji su pisali o korupciji vlasti, njihova ubistva su minimalizovana, osim za medije iz kojeg potiču”, ističe Veran Matić, predsednik Komsije za istraživanje ubistava novinara u Beogradu.
Podvlači da ubistva novinara koja su se dogodila u periodu od 1998. do 2005. godine imaju različite motive i percepcije, a da ih čak i međunarodne organizacije koje bi trebalo, “nisu registrovale iz svojih razloga”.
“Najveći deo ubistava nije tretiran kao ubistvo novinara do pre nekoliko godina, pa je široj zajednici i delu novinarske zajednice nametana percepcija da su to ubistva koja se događaju u ratnim sukobima. Kidnapovanja, isto tako. Bilo je veoma malo protesta i naglašavanja da je reč o novinarima”, podvlači Matić.
Veran Matić se kao predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, 2018. godine odazvao pozivu misije OEBS i boravio na Kosovu gde je pokušao da proveri postoje li uslovi ili politička volja da se osnuje komisija koja bi se bavila ovim zločinima. Toj inicijativi se usprotivila “sveobuhvatna politička situacija”.
“Za veliki broj nestalih Srba i Albanaca za koje se zna da su kidnapovani, a njihova sudbina nije poznata, saznavanje istine dodatno je otežano jer između Beograda i Prištine nema adekvatne saradnje, neophodne da se nestali pronađu. Kada je reč o ubijenim kolegama, nema saradnje u istragama kako bi se došlo informacija koje bi dovele do pronalaženja i identifikovanja odgovornih”, pojašnjava Matić.
“Neverovatna je bila”, dodaje nekadašnji direktor i glavni i odgovorni urednik televizije B92 i “nezainteresovanost predstavnika međunarodnih institucija koje su imale direktne misije vezane za istrage”.
“U dugom vremenskom periodu su uglavnom bili aktivni procesi zatamnjivanja informacija o ubistvima i kidnapovanjima, relativizacija, nečinjenje, svesno prikrivanje i nekompetentnost. Tako da informacije nisu ni dopirale do novinara, naročito onih u mejnstrim medijima, ticale su se samo redakcija iz kojih su novinari žrtve ili istraživačkih novinara koji su pod stalnim pretnjama, ili novinara koji rade u medijma na srpskom jeziku na Kosovu”, zaključuje Matić.
Samo jedno ubistvo novinara, ubistvo Šabana Hotija, profesora ruskog jezika, prevodioca i medijskog radnika koji je zarobljen kao deo ekipe Ruske državne televizije, pa potom ubijen, procesurano je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u okviru šireg sudskog procesa.
| Neverovatna je bila nezainteresovanost predstavnika međunarodnih institucija koje su imale direktne misije vezane za istrage. Veran Matić, predsednik Komisije za rešavanje slučajeva ubistava novinara |
Pred Specijalizovanim većem za ratne zločine sa sedištem u Hagu u oktobru je svedočio novinar Nebojša Radošević u procesu bivšem komandantu OVK Hašimu Tačiju optuženom za ratne zločine na Kosovu i u Albaniji.
Ekipu Tanjuga, novinara Nebojšu Radoševića i fotografa Vladimira Dobričića, zarobila je OVK kada su krenuli da izveste o dolasku Vilijama Vokera, tadašnjeg šefa misije OEBS-a, na Kosovo. Oslobođeni su nakon 41 dan.
“Presuda bi, bez obzira koliko budu osuđeni, imala jakog odjeka i bila postulat da su novinari ugroženi na svom poslu i da ih treba zaštiti na svaki mogući način. To bi bila snažna poruka svima, bez obzira o kojim i čijim stranama u sukobu je reč, da se omogući novinarima da obavljaju svoj posao, da pravovremeno i tačno informišu javnost”, podvlači Radošević za sajt “Bezbedni novinari”.
Veran Matić poslednju šansu da činjenice i istina ugledaju svetlost dana, vidi u mešovitoj međunarodnoj komisiji za istraživanje ubistava i kidnapovanja novinara.
“Na jednoj konferenciji smo predložili formiranje komisije koja bi prikupila relevantne informacije i doprinela razotkrivanju slučajeva. Na kraju, bi napisala relevantan izveštaj u kojem će se objaviti svi nalazi do kojih je došla sa preporukama. U ovoj sitaciji to je najrealnije rešenje”, zaključuje Matić.
Pokazatelj propasti
Ubistvo novinara je ogromna tragedija koje utiče na otkucaje čitavog društva. Zločini o kojima pišemo su se dogodili pre više od 20 godina. Kako činjenica da i dalje imamo stoprocentnu nekažnjivost za ova ubistva utiče na bezbednost novinara danas, sledstveno i na mogućnost da rade, kako utiče na spektar tema o kojima se novinari osećaju bezbedno i spremno da pišu?
“Zbog tih zločina, slika ovdašnjeg sveta je, u velikoj meri sužena na politiku i nastavak ratne psihologije, ali u mirnodopskim uslovima. Paradoksalno je da su ubistva novinara jedan od najboljih pokazatelja propasti sistema koji je uspostavljen nakon 1999, ili koju godinu ranije. Većina naših kolega stradala je u doba mira i u prisustvu desetina hiljada vojnika Kfora i činovnika međunarodnih misija”, ističe Živojin Rakočević, predsednik Udruženja novinara Srbije za sajt “Bezbedni novinari”.
| Strah postaje realnost i način života kada ubijate i otimate novinare. Kada nestaju lica koja gledate, glasovi koje slušate, autori tekstova koje čitate, sasvim je prirodno da se ruši vaš svet. Živojin Rakočević, predsednik Udruženja novinara Srbije |
Novinar, književnik i publicista, smatra da su ubistva novinara i medijskih radnika Srba, Albanaca i stranaca “učinila prostor Kosova i Metohije i svakog pojedničano nesigurnim i nezaštićenim sve do dana današnjeg”.
“Nije lako otići na teren sa nasleđem i znanjem da je 17 ljudi izgubilo živote radeći tvoj posao. Još je teže izaći na kraj sa činjenicom da si baš ti te ljude poznavao, da ste bili prijatelji. Jasmina Stojković je, onog dana kada su 1998. oteti Đuro Slavuj i Ranko Peranić, trebalo da ide na novinarski zadatak. Zamenio je Đuro i nikad se više nije vratio”, naglašava Rakočević.
Udruženje novinara Srbije je 2012. godine na mestu gde su poslednji put viđeni Ranko Perenić i Đuro Slavuj postavilo ploču na kojoj piše „Ovde su 21. avgusta 1998. otete naše kolege novinari Đuro Slavuj i Ranko Perenić. Tražimo ih“.
Ploča je devet puta postavljana, jer je osam puta rušena i čupana iz temelja, a sudbina Perenića i Slavuja je postala simbol traganja za istinom i pravdom za sve ubijene novinare na Kosovu.
Pravda nije zadovoljena
“Zaista je veoma tužno znati da do danas, i toliko godina nakon ubistava, pravda još nije zadovoljena. Bezbednost novinara na Kosovu je u više navrata bila tema ozbiljne diskusije, a posebno 2023. godine, sa nizom napada u periodu od pet nedelja u severnom delu Kosova. Znajući da zločini nad novinarima ostaju nekažnjeni, novinari se osećaju neprijatno i verovatno ne žele da rizikuju da bi otkrili istine o mnogim osetljivim temama, ” kaže Džemailj Redža, predsednik Asocijacije novinara Kosova (AGK) za sajt “Bezbedni novinari”.
Znamo imena ubijenih i kidnapovanih novinarima, Evropska federacija novinara (EFJ) je usvojila dve rezolucije zahtevajući da se stane na put nekažnjivosti, ali istrage i dalje stoje u mestu.
“Teško je objasniti kako tolike godine istrage međunarodnih (UN, EU) i lokalnih kosovskih vlasti nisu dale nikakav rezultat kada su u pitanju ubijeni novinari. Najlakše im je bilo da se međusobno okrivljuju što ne sarađuju i ne dele podatke, ali to nije ono sa čim bi porodice ubijenih trebalo da se suočavaju i bave. Oni zaslužuju da saznaju istinu o tome šta se desilo njihovim najmilijima i pravdu izvođenjem odgovornih pred sud”, ističe Redža.
Novinar i voditelj priča da je Asocijacija novinara Kosova, “u bliskoj saradnji sa Misijom OEBS-a u Prištini, i drugim relevantnim akterima tokom godina, podigla glas i glasno traži od nadležnih organa da istraže i isporuče pravdu”.
“Većina aktivnosti se odvija 2. novembra na Međunarodni dan borbe protiv nekažnjivosti za zločine protiv novinara, ali očigledno to nije dovoljno”, konstatuje Redža.
Pravna zaštita
Od usvajanja Plana akcije Ujedinjenih nacija o bezbednosti novinara i pitanja nekažnjivosti 2012. godine, za poslednjih 14 godina, Generalna skupština UN, Generalna konferencija Unesko i Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija usvojili su više od 26 rezolucija koje se odnose upravo na ove teme. Slični dokumenti usvajani su i ranije.
Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1738 iz 2006. godine posebno ističe da su novinari, medijski profesionalci i drugi medijski radnici koji rade u opasnim profesionalnim misijama u zonama oružanog sukoba smatraju civilima i kao takvi moraju biti zaštićeni. U nastavku posebno podseća potpisnice Ženevske konvencije da imaju obavezu da traže i sude osobe za koje se tvrdi da su počinile ili su naredile izvršenje teškog kršenja ovih konvencija.
Rezolucija Saveta bezbednosti UN 2222 iz 2015. godine ponovo potvrđuje da strane u oružanom sukobu snose primarnu odgovornost da preduzmu sve moguće korake kako bi osigurale zaštitu i onih „koji ostvaruju svoje pravo na slobodu izražavanja tražeći, primajući i šireći informacije na različite načine“, u skladu sa članom 19 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, i dalje naglašava obavezu članica da sprovedu nepristrasne, nezavisne i efikasne istrage i da počinioce takvih zločina privedu pravdi.
Evropska federacija novinara (EFJ) je maja 2018. godine usvojila rezoluciju o istragama ubistava novinara na Kosovu, na predlog Udruženja novinara Srbije (UNS), Asocijacije novinara Kosova (AGK), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i Sindikata novinara Srbije (SINOS).
Devet od deset ubistava novinara ostaje neistraženo, podsetila je Međunarodna federacija novinara (IFJ). |
Decembra 2018. godine u Milanu, Ministarski savet OEBS-a usvojio je Deklaraciju kojom poziva na javno i nedvosmisleno osuđivanje napada i nasilja nad novinarima i preduzimanje delotvornih mera kako bi se okončala nekažnjivost zločina nad novinarima.
U Gračanici i Prištini 4. i 5. decembra 2019. godine održane su konferencije o ubijenim i nestalim novinarima, na inicijativu Udruženja novinara Srbije na Kosovu i Asocijacije novinara Kosova, a uz podršku OEBS-a. Dijalogu su prisustvovali članovi porodica i prijatelji ubijenih i nestalih novinara, kao predstavnici međunarodnih misija vladavine prava i novinarskih udruženja.
U Zagrebu 2021. godine, Evropska federacija novinara (EFJ) je na predlog Udruženja novinara Srbije usvojila rezoluciju kojom u najkraćem roku traži formiranje međunarodne ekspertske Komisije koja bi istražila ubistva, kidnapovanja i nestanke novinara i medijskih radnika na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine.
Specijalna izvestiteljka Evropskog parlamenta (EP) za Kosovo, Viola fon Kramon u izveštaju za 2022. godinu, napisala je da je “duboko zabrinuta zbog dugogodišnje nekažnjivosti” za ubistva i nestanke srpskih i novinara kosovskih Albanaca na Kosovu i da “poziva kosovske vlasti da rade na njihovom hitnom rešavanju jer svi slučajevi napada na novinare i prošli slučajevi ubistava i nestanaka moraju biti efikasno istraženi, a počinioci izvedeni pred lice pravde”.
Uznemiravanje i nekažnjivost za zločine nad novinarima se moraju okončati, uključujući i slučajeve ubistava i nestanaka novinara kosovskih Albanaca i Srba, koji su se desili između 1998. i 2005, istakla je u svom izveštaju za 2022. godinu nakon posete Kosovu komesarka Saveta Evrope za ljudska prava, Dunja Mijatović.
Ništa od ovoga nadležnima nije bio podstrek za pomake u istragama.
Moramo da tražimo
Borba protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima i medijskim radnicima ključna je i suštinski važna za zadovoljenje pravde, ali i neophodnost za dalju zaštitu medijskih profesionalaca. Privođenje pravdi odgovornih za te zločine ključni je element u sprečavanju budućih napada. Bez obzira na dubok i jeziv uticaj na društvo, novinarska zajednica ostaje jedina koja govori o ovoj temi.
Pozivajući vlasti širom sveta da osude, istraže i uhapse ubice, one koji ubijaju i zastrašuju novinare, Međunarodna federacija novinara (IFJ) je u saopštenju povodom Dana borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima 2023. godine posebno istakla Kamerun, Indiju, Meksiko, Palestinu i Kosovo kao mesta gde je stopa nekažnjivosti posebno zabrinjavajuća i gde ciljanje medijskih profesionalaca i nedostatak reakcije javnih vlasti da privedu ubice i napadače prenose poruku da je normalna praksa da će proći – nekažnjeno.
Evropska federacija novinara (EFJ) je saopštila je da broj ubijenih novinara u Evropi naglo opao u odnosu na prošlu godinu, ali broj slučajeva nekažnjivosti za ubistva nastavlja da raste. Podsetili su da na 48 nekažnjenih zločina na našem kontinentu i pozvali nadležne da preduzmu konretne mere i okončaju nekažnjivost ovih zločina.
“Borba protiv nakažnjivosti je jedan od našim prioriteta na kome radimo u saradnji sa članicama sa svih strana Evrope”, ističe Maja Sever, predsednica Evropske federacije novinara (EFJ) u razgovoru za sajt “Bezbedni novinari” i pojašnjava:
“Ono što možemo i činimo je da dokumentima i pritiscima na nacionalnom i regionalnom nivou tražimo odgovore, forsiramo da ti zločini ne prođu nekažnjeno, da svojim znanjem, javnim kampanjama, ne dozvolimo da se to zaboravi i da se stvari kad-tad razreše. Doneli smo rezolucije o nekažnjivosti zločina nad našim kolegama koji su stradali na Kosovu, da se otkriju počinioci”.
Ukazujući na strašne zločine, Sever podvlači da novinari moraju da traže da se pronađu i kazne počinioci.
“Nedavno sam boravila u Atini gde je grčki novinar Jorgos Karaivaz 2021. ubijen ispred kuće, na ulaznim vratima. Dan danas se ne znaju počinioci. Čitam knjigu “Smrt na Malti” koju je napisao sin naše Dafne Karuana Galicije, ubijene novinarke na Malti - ubice su privedene, ali se ne zna ko je naručio i ko je odgovoran za ubistvo. Upoznala sam i kćer Slavka Ćuruvije. Prvo pitanje je kako ti ljudi moraju da žive dalje bez znanja kako su stradali njihovi najbliži? To je naravno najteže. Zbog njih i zbog istine moramo tražiti pronalazak i kažnjavanje zločinaca”, insistira Maja Sever, poznata hrvatska novinarka.
Uticaj nerešenih zločina nad novinarima na novinarsku zajednicu se vidi, dodaje predsednica EFJ i ističe:
“Kad god se dotaknemo nekog opasnog područja, bilo da je reč o razotkrivanju korupcije ili upozoravamo na neke nepravilnosti, mnogi od nas smo u najmanju ruku dobili pretnje, govor mržnje i pokušaj zastrašivanja. U slučajevima naših kolega o kojima govorimo, znamo da se to završilo smrću, a nakon toga nekažnjivošću. Uticaj na novinarstvo je izuzetno veliki, jer se ulaže veliki napor da se zastraši slobodan novinarski rad u svim evropskim zemljama, a posebno u ovoj ovde regiji. Znam da nas zastrašiti neće, ali u tom svetlu nekažnjivosti zločina nad novinarkama i novinarima, još je teže i opasnije raditi,” zaključuje Sever.
| Ne možemo ništa bez solidarnosti, bez da jedni druge podržavamo i pokažemo razumevanje. Maja Sever, predsednica Evropske federacije novinara (EFJ) |
Solidarnost
Put do pravde je dug i opterećen svim problemima koji proizilaze iz rata, neodgovornosti međunarodnih misija, nesuočavanja sa prošlošću i nekažnjivosti. Uzimajući u obzir sve, da li ćemo ikada doći do istine i kazne za počinjene zločine?
“Medijska zajednica je sve slabija i dosta razjedinjena. Između Prištine i Beograda nema institucionalne saradnje, međunarodnu zajednicu ne interesuje ova tema, a međunarodna novinarska udruženja često su fokusirana na aktuelne slučajeve. Za neku efikasniju akciju bio bi potreban minimum konsenzusa. Za početak, trebalo bi ga potražiti na ozbiljno pripremljenoj međunarodnoj konferenciji na kojoj bi se napravio globalni dogovor, a onda na osnovu tih koraka i akcionog plana animirati institucije međunarodne zajednice i Prištine i Beograda”, predlaže Veran Matić, podvlačeći temu nekažnjivosti.
“Nadležni su toliko zatvoreni i reagovaće samo na pritisak. Arhive su uglavnom nestale, a mi ćemo buditi savest jer je sasvim izvesno da će bar neko progovoriti. Možemo i planiramo da na mestu otmica i ubistva novinara postavljamo spomen obeležja kao što to već devet puta radimo između Velike Hoče i Zočišta”, ističe Živojin Rakočević, apostrofirajući jasnu borbu protiv zaborava.
“Svako mora da radi više svakodnevno, da oni koji su nešto trebali da urade budu odgovorni. I albanski i srpski novinari moraju da prevaziđu svoju nacionalnost, radeći zajedno na donošenju pravde za novinare obe zajednice ubijene dok rade svoj posao”, smatra Džemailj Redža, predsednik Asocijacije novinara Kosova.
Ambasador OEBS-a u Prištini Majkl Davenport se nada da ćemo ove, 2024. godine „možda videti povratak saradnje između dva novinarska udruženja na Kosovu, posebno u zajedničkim naporima da se osigura da ubijeni i nestali novinari nikada ne budu zaboravljeni”.
