Sudeći po entuzijazmu političara koji su narednih dana osuđivali ovaj pokušaj ubistva, tražeći hitno otkrivanje i procesuiranje počinilaca, izgledalo je kao da je samo pitanje dana i sata kada će se to i dogoditi.
Međutim, nije se dogodilo. Nikada.
Slušajući odbranu Radomira Markovića u sudu nedavno u završnim rečima, u kojima je govorio o tome da sam lično osmislio optužnicu protiv njega i ostalih, a kako bih obesmislio bombardovanje NATO pakta i time zaštitio one koji su izveli taj zločin. U tih nekoliko sati, mogla se u sudnici osetiti ista polarizacija na patriote – njih, i izdajnike – nas. Na njih koji su, po njima, radili časno svoj posao, jureći nas koji smo se sastajali sa stranim špijunima, primali pare, podrivali zemlju. Na njih koji su činili zločine u ime tog patriotizma, i nas koji, po njima, nismo imali razumevanje za ta patriotska zla. Na njih koji su, po njima, malo odstupali od pravila službe, ubijajući političke protivnike, i nas koji misle da je reč o zastrašujućim zločinima…
Bilo je jasno zbog čega je toliko teško bilo dovesti istragu u ubistvu Slavka Ćuruvije do kraja. Iz istih razloga zbog kojih nisu pronađeni atentatori i nalogodavci ubistva Dejana Anastasijevića.
Sistem se brani, kroz mrežu pripadnika službe DB, koja je ostala vrlo vitalna, integrisana u sve institucije države i paradržave, u kriminalnoj sferi i političkim strankama.
Pošto nije bilo nikakvih pomaka u istrazi, sâm Dejan izlazi sa svojom istragom i tekstom „Ko mi je postavio bombe na prozor?“ Čitajući ovaj tekst, odlučio sam da se raspitam u policiji kako se istraga zaista vodila. Dosije o ovom neuspelom atentatu, vodi se kao predmet „Hadžija“.
I sam Dejan govori o tome da nije bilo novih detalja osim gostovanja u Kažiprstu na Radiju B92 kod Danice Vučenić u emisiji u kojoj je govorio o različitim temama, o minimalnim kaznanja za pripadnike Škorpiona, preko godišnjice ubistva Slavka Ćuruvije itd…
Upoznajući se sa istragom, imao sam isti osećaj kao u slučajevima Milana Pantića i Slavka Ćuruvije, da je rađena istraga bez ikakog entuzijazma da se zaista slučaj i reši. Ima puno obrađenih likova, ali praktično, kao da je bilo potrebno samo štiklirati još jedan deo istrage.
I u ovom slučaju, kao i u slučaju Milana Pantića, ministar policije Dragan Jočić glorifikuje istragu, a minimizira slučaj. Za slučaj ubistva Milana Pantića, izašao je sa izjavom da novinar nije trebalo da bude ubijen već samo zastrašen. A u dokumentima istrage nigde ne postoje dokazi za takvu tvrdnju. U ovom slučaju, govori o ispitanih 600 svedoka, ali time se samo prikriva neuspeh istrage, tj. nedostatak rešenosti da se slučaj reši.
Drugi ministar, Dragan Kojadinović, tvrdio je da je problem to što novinar živi u prizemlju, pa mu je onda lako staviti dve bombe (takođe u Poligrafu Antonele Rihe).
Niko od glavnih osumnjičenih iz Dejanove istrage nije saslušan: Vojislav Šešelj, Jadranka Šešelj… Nisu razmatrani pravci koji vezuju svedočenje Dejana Anastasijevića u Hagu, i najavljeno novo svedočenje za koje ni sâm Dejan nije znao, a u slučaju Jovica Stanišić.
Na mestu atentata je izolovan DNK profil koji je kasnije korišćen za eliminisanje onih koji su privođeni, kao i neizbežni poligraf.
Prvo su identifikovane osobe koje su pozivale redakciju Vremena tih dana i tražili Dejana, ali i osoba koja je na privatni broj pozvala sestru Dušku, koja je takođe radila u Vremenu, uzvikujući „Marš, marš…“ Taj je negirao poziv Duški rečima da je zvao redakciju Žikine šarenice, a druga osoba je tražila Dejana da ga pita da li potiče od neke od familija Anastasijević.
Potom idu razne dojave da je neko NN lice planiralo da baci bombu na kola nekome i slede izveštaji gde se govori da posle pretresa nisu pronađeni predmeti krivičnog dela…
Tog dana se veća grupa maloletnika potukla u kraju, pa su i oni saslušani.
Neka su se lica hvalila da su nekome novinaru bacili bombu, pa su saslušani, a prilikom pretresa, pronađena je određena količina eksploziva i detonatora. Podignuta optužnica, ali su eliminisani kao mogući počinioci.
Pošto je Dejan pominjao Škorpione, svi dostupni su saslušani i nisu imali poklapanja sa DNK profilom, a neki od njih su prošli i poligraf.
Neko je poslao anonimno pismo optužbu da je jedno lice postavilo bombu, ali je utvrđeno da nema poklapanja DNK i prošao je poligraf.
Bilo je više slučajeva u kojima su se pojedinci hvalili da su oni počinioci, ali se ispostavljalo da nemaju veze sa događajem. Jedan se hvalio supruzi da je on postavio bombu i da će dobiti određenu sumu novca kako bi vratio svoje dugove.
Privođena su i lica koja su ranije, u nekim prilikama, koristila bombe za obračune. Neki od njih su prijavljivali saznanja o tome da neko ima veću količinu oružja i policija je zaplenila to oružje i podizala optužnice, ali po pravilu se utvrđivalo da nemaju veze sa atentatom.
Kada je objavljen Dejanov tekst „Ko mi je postavio bombe na prozor?“, sa njim je obavljen razgovor i konstantovano je da je on rezigniran izjavom ministra policije Dragana Jočića da njegov slučaj teško može da bude rešen zbog toga što se motiv napada ne može utvrditi.
Dejan je eksplicitnije objasnio svoje sumnje vezane za „Šešeljevu listu“, koju je dao svojoj supruzi Jadranki, a koja je prosledila tu listu osobi od poverenja V. Šešelja Petru Paniću, čije ime nije spomenuto u tekstu. Kao motiv, naveo je to što bi ljudi sa te liste mogli da budu neugodni svedoci u postupku protiv Šešelja. Na toj listi, pored Dejana, bio je i novinar Jovan Dulović, koji je takođe svedočio u Hagu.
Dejan je, kao i u tekstu, naveo da je neposredno pre atentata dobio informaciju da ga je bez pitanja i njegove saglasnosti, tužilaštvo za ratne zločine stavilo na spisak svedoka u slučaju procesa Jovici Stanišiću, i da je u taj spisak imala uvid Stanišićeva odbrana. I da to može biti eventualni motiv napada na njega, jer većina ljudi koju su bila na spisku su, po njegovim saznajima, preminuli pod čudnim okolnostima ili su odustali od svedočenja.
Posle ovog razgovara, obavljen je jedino razgovor u zatvoru „Padinska skela“ sa Petrom Panićem koji je bio na izdržavanju kazne zbog nanošenja teške telesne povrede. Proverom je utvrđeno da imenovani nije bio u blizini mesta atentata. DNK profil se, takođe, nije poklapao.
Pravci vezani za Šešeljevu listu, osim razgovora sa Petrom Panićem, kao i onim vezanim za suđenje Jovici Stanišiću, nisu razrađivani u samoj istrazi.
A i obrada mogućeg učešća Petra Panića je, po izveštajima, površno urađena. Podsećam da je njegova nasilnička priroda afirmisana kada je u studiju BK televizije posle gostovanja, teško prebijen advokat Nikola Barović, koji je i advokat Branke Prpe u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije. Panić je osuđen kao izvršilac, ali Šešelj nije osuđenkao podstrekač jer je u u međuvremenu otišao u Hag, tako da nikada nije dobio presudu za podstrekivanje sto je tada pisalo u optužnici.
Ovo je najteži napad na novinare u Srbiji posle ubistva Milana Pantića i Slavka Ćuruvije i nerazjašnjene smrti Dade Vujasinović.
Dogodio se u vreme demokratske vlasti. Predsednik Tadić se pojavio u redakciji Vremena. Dejan je bio zadovoljan komunikacijom sa direktorom policije Veljovićem.
Ali kada se pogleda ovaj popis učinjenih radnji u istrazi u periodu od desetak godina posle atentata, vidi se da izrečena politička volja nije imala nikakvo dejstvo na operativni rad.
Verujem, iz istog razloga kao u slučaju Slavka Ćuruvije.
Bilo bi dragoceno da se još jednom razmotre sve mogućnosti za nastavak istrage ovog atentata, pokušaja ubistva Dejana i njegove porodice. Naprave dodatni napori i obave svi razgovori i sve istražne radnje koji su propušteni u proteklom periodu.
Na Međunarodni dan slobode štampe, 3. maj, biće dodeljene najvažnije nagrade za novinare, one za istraživačko novinarstvo, nagrade koje nose ime Dejana Anastasijevića.
Najmanje što može da se povodom 16-te godišnjice uradi jeste pokazivanje aktivne volje i namere da se do kraja istraži ovaj atentat.
Tekst prenet sa portala Javni servis.
Autor: Veran Matić