Novo UNS-ovo istraživanje o ubijenim novinarima: Zaboravljena smrt Jusufa Čehajića

Objavljeno: 25.12.2022.

Smrt Jusufa Čehajića, dopisnika „Večernjih novosti“ iz Vukovara nije istraživana. To je vreme kada su ubijene beležili i sahranjivali. Rat u Hrvatskoj i bivšoj Jugoslaviji se zahuktavao.

Redakcijska propusnica Jusufa Čehajića Redakcijska propusnica Jusufa Čehajića

Bila je subota, 12. oktobar 1991. godine kada je granata, prva koja se čula tog jutra, pala u dvorište kuće u čijem je podrumu živeo Jusuf sa suprugom Nadom.

Među trećinom mešovitih brakova u gradu od 45 000 stanovnika bio je i ovaj par.

Jusuf se rodio u Bosni i Hercegovini, u selu Varalići, 25. avgusta 1941. godine. Kao građevinski tehničar prvo zaposlenje dobio je u preduzeću „Put“ iz Sarajeva. U svojim ranim dvadesetim preselio se u Vukovar, zaposlio u komunalnom, pa u stambenom preduzeću, a zatim u Ustanovi za informisanje. Tu je započeo novinarsku karijeru u „Vukovarskim novinama“ i u „Radio Vukovaru“, gde je vodio emisiju o poljoprivredi „Zemljaci“.

U to vreme uslov je bio dve godine bavljenja novinarstvom i kada je to ispunio Jusuf je postao član Društva novinara Savezne Republike Hrvatske, što je automatski značilo članstvo i u Savezu novinara Jugoslavije.

Odluka o prijemu u članstvo pedantno je sačuvana u porodičnoj dokumentaciji, u kojoj se nalazi i rešenje o zaposlenju u „Večernje novosti“, tada izdanju Novinsko-izdavačkog preduzeća Borba. Novinar-dopisnik iz Vukovara beogradskog medija postao je na praznik rada, 1. maja 1975. godine, i tu je radio do pogibije.

„U 10 sati je pala granata u dvorište i pogodila ga u prsa i bacila u podrum. A upisan je u knjigu umrlih pod brojem 186 u grobnici kod bolnice“. 

Ovaj tekst je poslednji zapis u Jusufovoj novinarskoj beležnici koju je u odeći imao izlazeći tog prepodneva iz podruma u dvorište. Ispisala ga je supruga.

Silina eksplozije granate koja mu je pala pred kuću bacila ga je nazad, u podrum, i preminuo je njoj na rukama.

Ljudi iz podruma

„Naša kuća je bila na sprat i pogođena je mnogo puta pa se srušila. Roditelji su prešli u podrum kuće uz ulicu, komšijsku kuću, napuštenu“, priča UNS-u sin Sead Čehajić, koji je u vreme izbijanja rata studirao mašinstvo u Novom Sadu.

Kuća u kojoj su Čehajići živeli nalazila se u centru Vukovara, blizu glavne raskrsnice i pravoslavne crkve. Na tu raskrsnicu su s pikapom dolazile hrvatske snage i ispaljivale granate na srpske položaje, pa se brzo povlačile, govori Sead, a zatim su sledili povratni udari vojske na grad.

Jugoslovenska narodna armija je krajem juna 1991. godine počela sa granatiranjem Vukovara, zatim, u avgustu, okružila grad. Vojska i paravojne formacije su u porušen grad ušle 18. novembra i naredne četiri godine ga držale pod kontrolom.

Sead u razgovoru za UNS priča da je obdukciju očevog tela radio sada pokojni patolog Zoran Stanković i da je udarni talas detonacije bio smrtonosan, da nijedan geler nije pogodio Jusufa.

„Čija je granata? Ko da je sada to važno. Bio je na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“, kaže.

Jusuf je prvo sahranjen u masovnoj grobnici kod Gradske bolnice u Vukovaru. Prema rečima sina, posle identifikacije i obdukcije Jusuf je dobio svoje grobno mesto, ali se posle ispostavilo da je došlo do zamene tela.

Posle rata porodici su se obratile hrvatske vlasti, ekshumirani su ostaci pokojnog novinara i ponovo sahranjeni 1999. godine na vukovarskom groblju.

Ime u muzeju novinarstva

U svom Dosijeu o ubijenim i nestalim novinarima UNS o Jusufu Čehajiću beleži jedan red.

„Novinar ’Večernjih novosti’, ubijen 12. oktobra 1991. godine u Vukovaru. Imao je 50 godina“.

Jusufova fotografija, uz netačan tekst da je nestao pod nerazjašnjenim okolnostima, čini odrednicu u bazi muzeja posvećenog novinarstvu i slobodi govora „Newseum“.

Ovaj muzej se nalazio u Vašingtonu, zatvoren je 2019. godine, ali njegov sajt, vidljiv i dalje, sadrži bazu imena 2 355 ubijenih novinara. Prvi koji je ubijen, zabeležili su, Elijah Lovejoy u 1837. godini bio je borac protiv robovlasništva, a poslednje ime uneseno je pre četiri godine kada je muzej ugašen. Ahmed Hussein-Suale Divela, istraživački novinar iz Gane, u kog je ispaljeno tri metka. Istraživanje o korumpiranosti fudbalskih sudija u njegovoj zemlji, sumnja se, koštalo ga je života.

Za Jusufa nema mnogo biografskih podataka.

Organizacija: Večernje novosti. Godina: 1991. Zemlja: Hrvatska. Pisao je za beogradski tabloid.

Uz pogrešan navod da je nestao, to je sve od teksta za Čehajića.

Izmešani podaci

Za istraživanje UNS-a pokazala se da nije od koristi opservatorija ubijenih novinara za koju je zadužen UNESCO. Kao opšti podatak ova opservatorija ističe da je od 1993. godine ubijeno 1573 novinara.

Za Srbiju UNESCO vezuje četiri imena, a to su Slavko Ćuruvija, Milan Pantić, ali i Duško Jovanović iz crnogorskog dnevnika „Dan“ za kog pogrešno piše da je ubijen u Srbiji.

Četvrto ime je Luka Popov uz napomenu da je slučaj razrešen.

O Popovu su pisali UNS i srpski mediji kao žrtvi dvojice maloletnika koji su pokušali da ga opljačkaju u njegovoj kući u Srpskom Krsturu. Srpski mediji pisali su da ih je policija uhapsila. Popov je imao 60 godina i bio je voditelj u lokalnim radio stanicama u Čoki i Novom Kneževcu.

Iako je Duško Jovanović ubijen u Podgorici, za Crnu Goru UNESCO ne vezuje nijedno ubistvo novinara. Takođe, nijedan slučaj nije zabeležen za Bosnu i Hercegovinu.

Za Hrvatsku se navode ubistva Iva Pukanića i Nike Franića iz 2008. godine

Ova baza koju vodi UNESCO omogućava u pretrazi odrednicu Kosovar, ali i tu nema evidencije za ubijene kosovske Albance.

U Dosijeu o ubijenim i nestalim novinarima UNS beleži da je od januara 1999. godine do juna 2005. godine na Kosovu i Metohiji ubijeno osam novinara koji su radili za medije na albanskom jeziku.

Potraga za podacima o Čehajiću ne daje rezultate ni kroz pretragu baze Komiteta za zaštitu novinara (CPJ) sa sedištem u Njujorku. Početna godina je 1992, a Jusuf je ubijen 1991.

Upućeniji istraživač već na prvi pogled navedenih imena ubijenih novinara u zemljama bivše Jugoslavije vidi da je baza nepotpuna.

Na primer, CPJ za Srbiju vezuje dva imena- Radisava Dada Vujasinović i Bardulj Ajeti. Za Vujasinović postoji datum 8. april 1994. godine ne i „vrsta smrti“, dok je za Ajetija navedeno da je ubijen 25. juna 2005. godine.

UNS je u Dosijeu o ubijenim i nestalim novinarima za kolumnistu lista „Bota sot“ Bardulja Ajetija detaljno pisao. Napadnut je 3. juna kada je pucano na njegov pokvareni automobil, dok ga je šlepalo drugo vozilo, u blizini sela Bresalca, kod Gnjilana. Nekoliko nedelja je bio na aparatima, piše u Dosijeu, a preminuo je 28. juna u bolnici u Milanu, u Italiji. 

Reporteri bez granica imaju u svojoj evidenciji žrtava ime Jusufa Čehajića. Drugih podataka nema.

Mrtvih je 75

BiBiSijev John Simpson, urednik spoljno-političke rubrike sredinom 1995. godine, sam je sačinio kompletniji spisak ubijenih novinara za bivšu Jugoslaviju.

Kada je njegov radijski kolega sa britanskog javnog servisa John Schofield, sa nepunih 30 godina, ubijen u Hrvatskoj 9. avgusta 1995. godine, objavio je dugu listu u Independentu, na kojoj je i Čehajić.

„Mrtvi u bivšoj Jugoslaviji“ je spisak sa 75 imena ubijenih novinara i medijskih radnika od juna 1991. do avgusta 1995. godine.

Čehajić se nalazi u prvom delu liste, što je logično jer je 1991. godina i početak rata u bivšoj Jugoslaviji, ali je netačno naveden podatak da je ubijen 12. novembra, umesto na isti dan u oktobru.

Broj 14: Milan Žegarac, Večernje novosti, 7. oktobar.

Brojevi 15, 16, 17 i 18: Zoran Amidžić, Bora Petrović, Dejan Milićević, TV Beograd, i Sreten Ilić, Radio Šabac. Svi ubijeni 9. oktobra.

Broj 19: Jusuf Čehajić.

Ko je bio Jusuf

„Sretali smo se na događajima ili na kafi krajem 80-ih kada je Jusuf dolazio u Beograd. Nismo se videli, mislim, od 1989. godine. To je još bilo normalno vreme. Više smo bili kolege. Nismo se suviše družili“, govori za UNS Milorad Petrović, penzionisani novinar i urednik Dnevnika Radio-televizije Beograd u to vreme.

Kada su novinari u pitanju, nastavio je razgovor, Jusuf je imao dve značajne karakteristike.

„Čestit čovek. Lepo vaspitan. Imao je svoju ličnost. Nije bio čovek koga bi mogao da prevariš, da nagovoriš na nešto sa čim se nije slagao. Bio je korektan“, priča Petrović.

Druga karakteristika je da je bio „pravi novinar od nerva“.

„Znao je da napravi vest ni iz čega. Kada je ’suša novinarska’, jul, avgust, kada počnu da se pojavljuju u najmanju ruku nesvakidašnji naslovi o letećim tanjirima, znao je da napravi priču o ljudima i događajima. Bio je sjajan dopisnik ’Večernjih novosti’. Kad nije imao vest niko, on je imao. Po svim parametrima jedne ličnosti koja živi i sve zna u maloj sredini, ali koja je slobodno mogla da igra i na velikoj sceni. Da je došao u Beograd bio bi zapažen kao profesionalac“, govori Petrović.

Petrović je živeo u Osijeku i seća se malog dopisništva Novosti u tom gradu u koje je Jusuf ponekad dolazio. Za to dopisništvo radili su Pero Stanivuković, Dragan Kalinić, Dragan Gluščević, kasnije Ratko Stević...

Voleli su da provere vest kod Čehajića, priča dalje Petrović, jer je bio pouzdan.

Dopisnik „Večernjih novosti“ iz Zagreba Jurica Kerbler za UNS priča da je poštenje osobina po kojoj pamti Jusufa.

„Tu i tamo sam ga viđao. Malo sam ga poznavao. Bio je drag čovek. Mnogo je radio. Pošten je bio“, govori Kerbler.

Detalji o stradanju Jusufa nisu mu poznati.

Tekst preuzet sa portala Udruženja novinara Srbije.

Autorka: Dragana Bjelica. 

Primer obrasca

Krivična prijava - obrazac Privatna tužba - obrazac Tužba - obrazac