Život režira da godišnjica koincidira sa Međunarodnim Danom ljudskih prava kojim se skreće pažnja na značaj Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima koja je za mene svojevrsno Sveto pismo.
Od kada sam počeo da se bavim novinarstvom i ušao u medije živim pod lupom publike – stručne i šire javnosti, dušebrižnika, državnog aparata… Navikao sam se na tu vrstu višedecenijskog pritiska i svakodnevnog preispitivanja koje se razvojem tehnologije dodatno umnožava i ubrzava.
Aktivni angažman u sferi bezbednosti novinara tokom prethodne decenije rezultirao je da se ta lupa proširi i na moje angažmane u Komisiji za istraživanje ubistava novinara, Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara i Radnoj grupi za bezbednost i zaštitu novinara. Sticajem okolnosti, iako sam jedan od brojnih članova ovih tela, često sam prihvatao ulogu tumača u javnosti niza aktivnosti, ali i zamisli koje nisu dobile podršku. Bilo od države ili nevladinog sektora.
Na moju veliku žalost, Vladina radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara skoro od samog početka radi u okrnjenom sastavu koji nas nije sprečio da uradimo neke stvari koje čak i oni koji nam nisu naklonjeni ne mogu da ospore. A već pet meseci nije održan ni jedan sastanak i pored brojnih slučajeva za koje je važna i intervencija drugih državnih tela. Zato sa velikim zanimanjem čitam brojne analize, izveštaje i komentare na tu temu. Cenim napore koleginica i kolega uz žal što tolika količina znanja, vremena i energije nije uložena da zajedno stvari učinimo još boljim unutar samih tela.
Nema dileme da trenutnom formatu Vladine radne grupe predstoji svojevrsno resetovanje unutar koncepta novog Ministarstva informisanja i telekomunikacija. To je idealna prilika da se razmotri šta i kako dalje, sa kakvim očekivanjima i u kakvom sastavu? Bilo bi dobro da se izađe sa konkretnim predlozima za budući rad i način funkcionisanja koji će biti konkretniji od brojnih izveštaja i iznetih stavova koji se kreću od konstantnog i potpunog osporavanja koje ne nudi nikakvu alternativu do povremenog osporavanja i svedenih pohvala sa idejom kako bi se to moglo popraviti. Impuls za delovanje u ovom smeru predstavlja i stav ministarke Tanje Miščević da je bezbednost novinara jedan od ključnih prioriteta nove Vlade u procesu evropskih integracija, što to je i centralna tema svih aktivnosti koje smo imali – od medijske stragegije do rasprava o izmenama Krivičnog zakonika.
Pitanje bezbednosti novinara sve je kompleksnije. Opasnosti se množe. Prevencijom se niko ne bavi, a upravo je to veoma važna tema na kojoj zajednički mora da rade udruženja i asocijacije medija sa vladom, a logično je da to bude ova modifikovana Radna grupa. SLAPP tužbe su nova opasnost koja eskalira i preti da uruši medijski sistem, da uništava novinarstvo i medije. U Hrvatskoj je podneto preko 900 tužbi sa zahtevima za odštetu od oko 10 miliona eura. To je mogući scenario i za Srbiju. I to je tema za koju se mora naći rešenje zajedno sa vladom, a potom obezbediti kroz pravosudni sistem da nam se tako nešto ne dogodi.
Retorika političara koja se veoma često pojavljuje kao motivacija za pretnje novinarima, naročito na društvenim mrežama, mora da bude stalna tema u zaustavljanju takvog govora mržnje, difamacije, neargumentovanih optužbi.
Na mesečnim sednicama RG sa predsednicom vlade i nadležnom ministarkom razgovarali smo o svim ovim temama, pred predstavnicima Evropske komisije, OEBS-a, ambasada i međunarodnih fondacija. Neki od predloga dobili su podršku i zaživeli, kao što je besplatni SOS telefon za prijavljivanje pretnji koji radi 24 sata sedam dana u nedelji i preko kojeg se mogu dobiti podaci o svim kontakt tačkama u tužilaštvima i policiji koji su zaduženi za bezbednost novinara, kao i tumačenja i predlozi šta učiniti u svakoj situaciji u kojoj se novinar oseća ugroženim.
Ovo je ključni trenutak u kojem je potrebno pronaći model rada koji će uključiti sva udruženja sa jasnim prioritetima i programom, planom aktivnosti.
Pošto ne živimo u idealnom svetu, teško je očekivati da stvari budu savršene u komplikovanom procesu i telima koja na jednom mestu okupljaju političare, policiju, tužilaštvo, pravosuđe, nevladin sektor, novinare i medije. Nerealna očekivanja mogu samo da otežaju funkcionisanje i ustanovljene procedure na koje se svi navikavamo u hodu.
Ukidanje nekažnjivosti napada na medijske radnike ostaje neupitan ideal, uz svest da je među nama kolega koji već 17 godina ima policijsku zaštitu. Uz nadu da smo posle skoro četvrt veka sve bliži konačnoj presudi za ubistvo Slavka Ćuruvije, ostaje verovanje da sve što radimo predstavlja štit koji pravimo kako bismo izbegli moguće tragične scenarije iz prošlosti. Na to me je podsetio dokumentarac na TV Insajder koji je nedavno emitovan na petogodišnjicu ubistva malteške novinarke Dafne Karuane Galicije, kada je izrečena i presuda njenim ubicama.
Nada da ćemo i mi i porodice žrtava doživeti takvu satisfakciju drži me u ubeđenju da angažman u Vranju, Grockoj, Loznici, Beogradu i širom Srbije ima smisla dok pokazuje da postoje crvene linije koje se ne prelaze kada je u pitanju bezbednost novinara. Pa bile one i pod konstantnom lupom, što mi je daje motiv više da iznova pronalazim izazove koji me guraju napred u zaštiti elementarnih ljudskih prava.
Tekst prenet sa portala Javni servis.
Autor: Veran Matić