Piše: Veran Matić
Na Petera de Frisa pucano je 6. jula 2021. godine u centru grada nakon gostovanja u emisiji RTL Bulevar. Pucano mu je u glavu, te je nekoliko dana kasnije u bolnici podlegao povredama. De Frisu je prećeno smrću 2019. godine kada je izveštavao o ubistvu tinejdžera u Roterdamu. Zbog ovog ubistva uhapšene su dve osobe - 35-godišnjak koji se tereti da je pomagao i prevezao 22-godišnjeg izvršioca. Suđenje je u toku. Tokom razgovora sa našim domaćinima stekli smo utisak da je ubistvo de Frisa predstavljalo veliki šok za holandsko društvo i tamošnju kulturu dijaloga koju štiti i podržava vladavina prava.
Mi imamo tri drastična i traumatična iskustva te vrste. Slučajevi Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića su ekstremni „toponimi“ koji nas upozoravaju da svaka pretnja upućena novinarima može završiti tragičnim ishodom. Pokojni Dejan Anastasijević i Milan Jovanović su svojevremeno imali sreću u nesreći da nisu fizički nastradali. Iz njihovih hrabrih svedočanstva smo mnogo naučili o mehanizmu koji neumitno dovodi do tragedija i žrtava.
Brankica Stanković je otišla najdalje napisavši bestseler „Insajder, moja priča“ u izdanju Samizdata B92. Naivno sam verovao da smo njeno svedočanstvo o pretnjama i životu pod danoćnom zaštitom ostavili iza sebe i da ova ružna prošlost nikada neće biti aktuelizovana u izvornom obliku. I onda se 22. maja desila košarkaška utakmica ABA lige između Parizana i Budućnosti na kojoj se desilo „već viđeno“. Kao déjà vu se vratio scenario u kojem deo Partizanovih navijača skandira uvrede i pretnje na račun Brankice Stanković i Insajdera. Jedino je nedostajala lutka koju bacaju i pesniče na južnoj tribini Partizanovog stadiona. Što ne znači da je neće biti sledeći put. Možda već sutra ili na jednom od sledećih derbija Crvene zvezde i Partizana koji se igraju narednih dana u finalu ABA lige.
Znam da će biti onih koji će relativizovati ove pretnje sa argumentacijom da su navijači izmanipulisani, da „nemaju pojma“ i da su „zagubljeni u vremenu i prostor“, jer tokom skandiranja pominju B92 (koji kao takav odavno više ne postoji), „četvrtak“ (kada se nekada davno emitovao Insajder na nekadašnjoj televiziji B92). Ono gde nisu pogrešili su direktne pretnje i prozivke. I to je opasno, najopasnije – zato što potvrđuje da lideri navijača ne zaboravljaju zašto su neki od njih osuđeni i zašto su bili u zatvoru, odakle su izašli željni osvete i namirenja nekih svojih starih računa. Brankica Stanković je takođe bila više od sedam godina u svojevrsnom zatvoru policijskog obezbeđenja od 24 sata sedam dana u nedelji.
Prozivke i pretnje su ispipavanje pulsa na neki način. Zato je bitno da se oglase predstavnici države, da se prema tome jasno odrede čelni ljudi sportskog društva i košarkaškog kluba - Milorad Vučelić i Ostoja Mijailović. Ako se pretnje ponove, očekujem da trenerska legenda Željko Obradović reaguje na isti način kao kada se usprotivio navijačima Partizana tražeći da prekinu vređanje Nebojše Čovića i njegove supruge.
Trener Partizana Duško Vujošević svojevremeno nije imao tu vrstu razumevanja za osudu navijača, zbog čega nam se ovo što se desilo prošle nedelje vraća kao bumerang. U društvu krcatom tenzijama i polarizacijom ne treba mnogo da se neko odvaži i učini gest koji vodi u tragediju.
Pre godinu dana portal nova.rs objavio je tekst pod naslovom „Otkrivamo ko preuzima tribinu posle Velje Nevolje“. Kada se pogledaju imena i prošlost svih navedenih, od Belivuka do Radisavljevića Kimija, već osuđivanog za isto krivično delo koje se sada ponovilo na tribinama – institucije sistema treba ne samo da se zabrinu, već i obavežu na ozbiljnu sistemsku borbu protiv nasilja navijača. Da li treba dozvoliti nekog novog Belivuka i nove stare pretnje Brankici Stanković koje su i pretnje novinarskoj zajednici, svima. Proizvodnja straha vodi u samocenzuru, a ko ne pristane na to, sledi mu nasilje. Pored snažne reakcije nadležnih institucija, neophodne su nedvosmislene glasne osude ovakvog pretećeg nasilničkog ponašanja, od predsednika države, predsednice vlade, skupštine, političkih stranaka. I ne samo to, nego i stvaranje efikasnog mehanizma za borbu protiv ovakvih pojava. To nikako više ne sme biti samo policijska zaštita, već ozbiljno odgovorno funkcionisanje pravne države i ozbiljno ulaganje u prevenciju, edukaciju i mehanizme zaštite novinara, za brze reakcije policije i tužilaštva i efikasna i brza suđenja.
Zbog prošlogodišnjeg ubistva Petera De Frisa Holandija se sa prestižnog šestog mesta Indeksa medijskih sloboda survala na za njih porazno 28. mesto! Ovdašnji napori da se na polju bezbednosti medijskih radnika stvari poboljšaju padaju u vodu ako prozivanje i pretnje Brankici Stanković završe kao potisnuti izolovani incident. U tom slučaju na vreme postavljam pitanje: Šta je sledeće? I ko je sledeći?